preskoči na sadržaj

Osnovna škola Matije Vlačića Labin

Radovi učenika

                       

Kad bi se riječi pretvorile u djela

 

Kad bi riječi značile nešto,

kad bi iza njih stajala moćna djela,

kad bi se svako „volim te“,

pretvorilo u iskrenu brigu,

svako „'ajmo!“ 

u šuškavi zvuk vezivanja tenisica.

Kad bi se naše lažne brige

pretvorile u iskrenu pomoć,

kad bi se riječi 

pretvorile u djela,

a tekstovi 

pretvorili u pjesme

i scene

pretvorile u filmove.

Kad bi se boje

pretvorile u sliku

i riječi u romane,

a romani

u djela!

Kad bismo se ti i ja

pretvorili u bolje ljude

bilo bi nam lakše

jer bi ti znao

da iza svakog mog obećanja,

svake moje obećavajuće rečenice

stoji buduće djelo!

                                                                 Paola Vlačić, 8.a

   

 

                                  Kad bi se riječi pretvorile u djela

 

Kad bi se riječi pretvorile u djela, tek tada

bi dobile svoje značenje.

 

Kada bismo prestali žaliti svoje bližnje

u potrebi i kada bismo im prestali

pokušavati pomagati riječima, već kad bismo

dali svoje ruke da služe

i srca da ljube, tek tada bi naše riječi postale

dokaz ljubavi.

 

Lako je govoriti, ali treba početi djelovati jer riječi

 

bez djela su kao natpis „Pušenje ubija“ na

kutiji cigareta, udžbenika iz likovnog u

torbi osnovnoškolaca jer

riječi bez djela su suvišne.

                                                             Dino Peruško, 6.b

 

Izvješće s terenske nastave Raša – Trget

            U četvrtak 10.5.2018. mi, učenici drugih razreda, bili smo na terenskoj nastavi.    Ujutro u 8,15 sati ukrcali smo se u autobus na stanici blizu škole. Prvo smo posjetili Autobusni kolodvor. Tamo nas je dočekao prometnik i pričao o svom poslu. Razgledali smo kolodvor, a zatim smo se uputili prema Raši. Kad smo stigli u Rašu, iskrcali smo se na Trgu Gustava Pulitzera Finali. S učiteljima smo otišli ispred Crkve svete Barbare. Učiteljica Nagua nam je pričala kako je nastala Raša i što je sve u Raši nekad bilo. Na trgu smo vidjeli Crkvu svete Barbare, fontanu, kino i zgradu općine u kojoj radi općinska načelnica. Zatim smo posjetili Osnovnu školu Ivana Batelića. Tamo smo posjetili učenike trećeg razreda. Vidjeli smo i dječji vrtić. Zatim smo marendali ispred Crkve svete Barbare. Nakon toga smo krenuli autobus na Trget. Putem smo vidjeli rijeku Rašu, luku Bršica, teretane i stočne brodove i ušće rijeke Raše. Na rivi na Trgetu smo čekali prijevoz do uzgajališta dagnji. Po nas je došla neobična barka. Učiteljica nas je podijelila u dvije grupe i tako smo putovali do uzgajališta. Tamo smo vidjeli kako se uzgajaju dagnje, kako se čiste i spremaju za prodaju. Vratili smo se na rivu i malo se poigrali na plaži uz rivu.

            U Labin, u školu, vratili smo se oko jedanaest i trideset. Proslavili smo Paulinin rođendan. Proveli smo jedan lijepi dan.

                                                                       Antona Mohorović, 2.b

 

Ja – godišnja doba ili Mamino Sunce

Kad dođe ljeto, ja sam Sunce.

Ja malena, a Sunce veliko,

ali sam Sunce.

Mamino Sunce.

 

I znam jer me pokriva i maže

kremom – „Pazi na Sunce, Sunce!“

 

Kad dođe jesen, ja sam Vjetar.

Ja tiha, a vjetar samo viče,

ali sam Vjetar.

Mamin Vjetar.

 

I znam, jer je tužna, a ja sam

i dalje bezbrižni Vjetar.

 

Kad dođe zima, ja sam Tratinčica.

Ja i tratinčica jednako ispod snijega.

Mamina Tratinčica.

 

I znam, kad misli da je sve crno,

nađe mene ispod snijega.

 

Kad dođe proljeće, opet sam Sunce.

Ja svojoj mami veća i od Sunca.

Mamino Sunce.

 

                                                           Paola Vlačić, 8.a

 

 

Ludorije u prirodi

U šumi možemo trčati do mile volje,

veseliti se čim više, tim bolje.

Na planini se možemo čuditi visini.

A tek na moru!

Tamo vam se pliva i skače kao neko pače.

Na jezeru vam se pak riba lovi

dok ona mirno u vodi plovi.

Meni je najljepše u mom gradu, 

tako ću završiti ovu baladu.

                                                     Kristiana Vlačić, 3.b

 

 

NE MOREŠ, NE MOREŠ

 

Zoc saki put kada hi ja nešto pitan,

oni mi recejo:

„Ne moreš, ne moreš!“

Kad hi pitan, ku moren na Hawaiie,

oni recejo:

„Ne moreš, ne moreš!“

Kad hi pitan, ku moren na mesec,

oni nopet recejo:

„Ne moreš, ne moreš!“

Ma ca ja to onda moren?

Moren vadit, pisat, štet …

E, propjo nećun!

Gren na mesec!!!

 

                                                                           Gaia Bruna Užičanin, 5. razred

 

Moj pranono

 

Moj pranono se je zvo Tilo,

ne son ga pozno.

On je kućo od nono ozido.

Garaži, zidići, se je dela,

va kove je karbon skubeva.

 

Mojemu cijetu je puško pusti,

s ko je vajka va lov hodi.

Mene je batić pusti,

kega je som stori,

ma ni zno da će praunuka imet.

 

Reka je,

ku buden praunuka ime,

ta batić mu dajte.

Mene je joko žol

da ga neson pozno,

ma znon da sada

skupa s mojo pranono

s neba me špijo.

 

                                                            Dominik Mikuljan, 4. razred

 

Labin

 

Koko si mi lepi,

Labin moj!

Fortica, Placa San Marko,

tvoja pineta..

Si tvoji kolori,

si tvoji valori…

Kamo god da gren,

vajka da se tebe tornon…

Koko si mi lepi,

Labin moj!

 

                                                                                   Dino Peruško, 6. razred

 

Mocak

 

Moj mocak

pred ugnjišćen leži.

Nic ga volja ni.

Koliko god je to njemu lepo,

mene se to ne pježo

perke po kuće miši skoco

i kažin delajo.

Morat ćun ja tu reda storit,

moška va konobo,

a miši vonka s kući sprašit.

O va, sada son seh lepo špedila,

gren mižol mleka popit

i se će dobro bit.

 

                                                                  Viktorija Franković, 3. razred

 

Labin

 

Grode moj lepi,

beleca moja,

amor moj,

o, Labin moj.

S tobon son rosa,

s tobon ćun i umret.

Tvoji putići,

koko da peljo va roj.

Tvoj kamik,

tvoja arija,

ne moren prez njih.

Si tvoji boški,

se tvoje kući,

koko da so nacrtani.

 

Dok hodin po grode,

koko da hodin po oblakah.

Kad priden na torjon,

penson da son na neken meste

i da me niki ne more

 s njega maknut.

Kad bin te pusti,

koko da mi neki

kus srca zame.

Ti ćeš vajka bit i

zostat Labin moj.

 

              Bruno Falco, 8.a                                         

 

JESEN

 

Jesen je prišla

va naše selo.

Ogrnula se z maglon i dažljen

ča po brkoni tuče.

A va konobe

kostanji na ognjišću dišiju

dok se dica

s punemi ustami slatko smijiju.

 

                                                         Cristianna Licul, 5.a

 

PODORAŠJE

 

Va mojen sele

jena stora kuća je.

Podorašje se zove.

Kada prideš poli nje,

stroh te veli ćepo

perke vidiš jenega duha

ka je sa va belen lancune.

Ta duh je celo kućo

zamoto va bršljon

i ona stoji  još današnji don.

Najraje bi da je som

perke je priša stor.

Ne more više cut

da neki

vopi, vrišće i tece.

Pustimo ga na mire

i tako će naše Podorašje

još kakovo leto zdurat.

 

                                                                              Marko Jukopila, 5. razred

 

Jesen

 

Prišla je va žuten

i so lišće pomela puten.

 

Kako mloda nevesta va vestalje,

se je zažutela i ušla dalje.

 

Sobon je donesla doš i buro,

črni oblaki i nebo škuro.

 

Po seh vrtah je pasala

i se rožice je va svojo boršo klala.

 

Kada se je štufala, ušla je ća

i da će opet prit, nan je rekla.

 

 

                                                                             Ana Paula Peršić, 4. razred

 

Moje noni

 

Moje noni so najbolje,

a kolači delajo nikad bolje.

One znojo dobro kuhat,

kad se strude,

pošno puhat.

Za moj rođendan storo po tri torti.

Sir, vanilija, čokolata, a šlag da ni forti.

Ma ki ne bi ute takove noni,

ke ti saki don dojo bomboni.

Moren van reć, zovo se Marija i Pina,

a za kroj će popit malo vina.

 

                                                             Lucija Zupičić, 5. razred

 

Naši maeštri

 

Da hi ni,

ca bimo delali?

Prez njih nic

ne bimo znali.

Ca nidar nan delajo,

se so sejne.

Dobre kako kruh,

pomoro sakemu…

Ku slabeje gre,

se ne jodo,

nego zajno letijo.

Jena krvova,

druga bjonda,

treta crna.

Neso sejne,

ali jena stvor hi veže.

One so naše maeštri.

Ne moremo folit samo ženske,

tu so anke

i muški.

Oni su forši malo

oštreji,

ma ne bacilomo.

Lepi naši maeštri,

van želin se najbolje

i so srećo od tega sveta…

 

                                                             Bruno Falco, 8. razred

 

Jesen

 

Leto je finilo,

se se je kambjalo.

 

Lišće više ni zeleno,

već je žuto, karvovo i kafeno.

 

Saki don pada doš,

a ja ne moren zobit teplino još.

 

Jesen je se više škura,

izgleda da je prišla njena ura.

 

Neće ni ona zavajk durat,

prit će sunce pa ćemo se šalvat.

 

                                                                Sofija Hrvatin, 4.rared

 

Jesen va mojen kraje

 

Rivala je jesen

va moj kroj

i se je piturala.

Žuti, krvovi i narančasti kolori

na se bondi.

Koko da so prišli pitori

i bacvi pituri

sakudar sprolivali.

Pježo me ta štajon,

ma niman radi

kada vetar puše

koko šijon.

Pada doš koko s kabla,

a kada sunce prosvetli,

pošnejo ros pecurbi

va boške.

Vreda će i to pasat

i zima će na vrota rivat!

                                                                   Dorijan Tomičić, 4. razred

 

Jušto da je

 

Danas se delamo jušto da je.

Va školo hodimo jušto da je,

i na delo gremo jušto da je.

Smijimo se jušto da je,

kantomo jušto da je,

toncamo jušto da je..

 

Va današnji don

se je jušto da je!

Imamo se radi jušto da je,

živimo jušto da je.

 

I ca će ti so zloto

na ten svete

kad ga imaš jušto da je?

I ca će ti si ljudi tega sveta?

I ca će ti libri i rožice i sunce

kada hi gledaš jušto da je?

 

I kamo god da gremo i koliko

god sveta videli,

si ljudi, se vituri i cesti i kući

su tuka jušto da je!                                                                   

                                                                Paola Vlačić, 8.a

 

Zima gre

Veje se zloti

i sakemu drevu

vištaljo kroji.

 

Sunce se stišće,

kako da mu se spi.

Jesen je tu,

zima pomalo

svojemi mrzlemi prsti

mrežo plete.

 

Zec se je z vejen pokri,

ježa već dugo ni.

Kosić išće još kukof

od kruha bokunić.

 

                                                        Viktorija Franković, 3. razred                                                         

 

 

Moje noni

Moje noni

va Tolijo so šle

perke doma više

stot neso mogle.

 

Duron me zovo

da vide ku son dobro.

 

Jedva cekan da se tornojo

ošto saki put kad prido

cuda regoli mi doneso.

 

Ali ja bin raji

da doma stojo

i s manon štupidojo.

 

                                                       Amber Martinović, 4. razred

 

 

Odabir radova:

- Dean Nestorović

- Klaudia Blašković

- učiteljice razredne nastave

- Silva Tenčić

Postavljanje tekstova:

- Silva Tenčić                                                 

                                                           

                             

 

 

 

 

 

        

 



 izvori 1-12.pdf
 izvori 13-24.pdf
 izvori 25-28.pdf
 izvori 41-45.pdf

Zelenice 4

855-488

ured@os-mvlacica-labin.skole.hr

 

 

  NA VRH  

 
Brojač posjeta
Ispis statistike od 24. 10. 2017.

Ukupno: 17651
Ovaj mjesec: 1687
Ovaj tjedan: 217
 
 
 > Školske novine
CMS za škole logo
Osnovna škola Matije Vlačića Labin / Zelenice 4, HR-52220 Labin / www.os-mvlacica-labin.skole.hr / ured@os-mvlacica-labin.skole.hr
preskoči na navigaciju